Penzionerka iz Niša piše dečiju poeziju na dijalektu, posebnu pažnju privukla pesma o Noletu

U želji da upotpuni svoje slobodno vreme i sačuva od zaborava južnjački dijalekt, Nišlijka Slavka Vojinović počela je da piše dečiju poeziju. Osim dece koja vole da pročitaju njene “nepismene” pesme, njen rad nedavno je izazvao veliku pažnju na društvenim mrežama, kada je pobedu Novaka Đokovića na US Open-u odlučila da “proslavi” pesmom Nole tatko na tenis, koju je napisala još pre više od 5 godina.

Iako je penzionerka, Vojinovićeva i dalje radi kao sudski tumač za engleski, ali svoje slobodno vreme ne traći, već piše poeziju i slika.

Kaže da je oduvek nešto “piskarala”, još od gimnazijskih dana, a prvu zbirku Mirisi pelina, u kojoj su ljubavne pesme, objavila je pre 8 godina, da bi potom počela da piše poeziju za decu koja se našla u knjizi Nebo je ko’ vata kad se zgužva.

Imam sina i ćerku i nekako, pogotovo Milica je uvek bila biser i inspirisala me svaka njena rečenica da ponešto napišem i onda sam to pretočila u zbirku. Nikad nisam ni sanjala da ću da objavim zbirku, ali eto, bilo je interesantno živeti sa decom i udubljivati se u sve njihove rečenice i tako su me ta neka njihova razmišljanja naterala da pišem – priča Slavka.

Deci su ipak najzanimljivije njene “nepismene” pesme, kako kaže, koje je napisala na “dijalektu južne pruge” i pretočila u zbirku Od malečko do golemo, koja je nedavno objavljena. U njoj ima dosta autobiografskog, a pesma koja je nedavno izazvala najviše pažnje govori o njenom i mnogima omiljenom srpskom sportisti Novaku Đokoviću.

Pomno prati svaki njegov meč, a pesmu Nole tatko na tenis napisala je još pre više od 5 godina, kada je osvojio neki od grendslemova.

Ja njega obožavam, on je jedno kompletno dete, zato što je jedinstven, ima sve, apsolutno je jedan sportista koji ne verujem da će skoro da se rodi na ovim prostorima. Ima i forhend i bekhend, da ne pričam o riternu po kome je najpoznatiji. I tako sam ja kada je osvojio US Open stavila pesmu na Fejsbuk, ona je kasnije došla i do Gorice i Dragana i nekoliko hiljada ljudi je podelilo. Komentari su uglavnom bili pozitivni, a bio je jedan koji je rekao da je to pljuvanje po Novaku, jer je napisano tim nepismenim jezikom – priča Vojinovićeva.

Ne zna da li je njena pesma stigla i do Novaka, ali ističe da bi jako volela da je i on pročita.

„Dijalekt obogaćuje jezik i moramo da ga čuvamo“

Iako mnogi kažu da je dijalekt koji se koristi na jugu Srbije nepismen, Vojinovićeva se ne slaže sa tim i kaže da on upravo obogaćuje jezik, pa je i sama odlučila da njena poslednja zbirka bude tako napisana. Jezik kojim je pisala zove „niški sokačarski“, a ističe da je deci on posebno zanimljiv i da su im pesme napisane „po niški“ omiljene.

Osim toga, kolege su joj često tražile da ih nauči neku novu reč na dijalektu, za koji kaže da je „savršeniji“ od književnog, jer kada neko u Nišu, Vranju, Leskovcu kaže „Idem s Miljana“ zna se da je reč o muškarcu, dok kada isto to neko kaže na književnom jeziku „Idem s Miljanom“ nije jasno o kome se radi.

Mislim da su dijalekti veliko bogatstvo za naš jezik i što više dijalekata, to je jezik bogatiji. Mogu da vam kažem, oprobana stvar, toliko uživaju deca u školi kada me pozovu i kada ih pitam hoćete pismenu ili nepismenu knjigu, oni svi u glas kažu „nepismenu“, mnogo im se sviđa. Ranije su babe i dede čuvale decu, pa su mogla da čuju dijalekt, uglavnom su ljudi tako govorili, a sada je to retkost i zaboraviće se, izumreće dijalekti – kaže Slavka.

Pisanje i slikanje umesto lekova za smirenje

63-godišnjakinja svoje vreme, osim pisanjem, upotpunjuje i slikanjem, a u poslednje vreme najčešće boji lejke i kamenčiće i u šali kaže da je to najbolji lek za smirenje. Počela je da slika još 1985. godine, a u osnovnoj školi joj je sestra crtala radove za likovno, jer je mislila da je totalni antitalenat.

Međutim, kasnije uvek kad sam se vraćala s posla bila je jedna knjižarica i privlačile su me te boje i odlučila sam da kupim boje i krenem. Svake noći sam do 4, 5 ujutru ostajala budna i slikala. Već jedno 50, 60 slika sam poklonila, ja ne prodajem, ne znam ni koliko to košta, isto radim i sa lejkama i kamenčićima, ali možda nekad u budućnosti nešto i prodam – dodaje Vojinovićeva.

Od svoje sobe napravila je galeriju sa nekoliko izložbi, a sve je šareno i veselo, pa i to utiče na njeno dobro raspoloženje. Nišlijka je napisala i monodramu Da l dođomo, kud pođomo, ali još razmišlja da li će uz nju da objavi i duhovite priče koje piše na dijalektu, u kojima se nalaze dogodovštine ljudi iz njene okoline.