Pozorišni bonton: Nema telefona, grickalica i spavanja, a aplauz dobrodošao

Iako je pozorišna umetnost “stara” i savremeni teatar ustanovljen još u Staroj Grčkoj, ima još onih koji ne poznaju sva pravila ponašanja u pozorištu. Niški glumci Aleksandar Mihailović, Dragana Jovanović i Srđan Miljković kažu da im dok nastupaju najviše smeta kada neko u publici piše SMS-ove, javlja se na telefon, izlazi u toku predstave, a priznaju da se dešava da u publici neko i zaspi.

Prvak niškog Narodnog pozorišta Aleksandar Mihailović kaže da se publika menja kako se menja i društvo.

Ranije nije bilo mobilnih telefona, pa je i vrsta nepoštovanja iz partera bila drugačija. Kada su pre petnaestak godina prvi put pojavili mobilni aparati bila je praksa da ljudi ne gase ton, a neki i da se javljaju u toku predstave. Sada uglavnom ugase ton, ali zato ima onih koji se bez obzira na to jave i pričaju ili kucaju poruke – priča Mihailović.

Da je nedopustivo javiti se na telefon, galamiti, šuškati i jesti grickalice u toku predstave ističe i glumica Narodnog pozorišta Dragana Jovanović.

Pozorište je živa stvar i sve stvari su dopustive ako su u granicama pristojnosti. Nemojte da činite nešto što ne biste voleli da se vama čini. Da ste vi na sceni i da ste izloženi pogledima tolikog broja ljudi i da želite da prenesete neku emociju, da li biste želeli da neko šuška, priča telefonom ili kašlje u publici? – poručuje glumica niškog teatra.

Ona ističe da postoje neke “rupe” u vaspitanju i obrazovanju kod pojedinih ljudi, te da oni ne znaju da se u red ulazi licem u lice prema onome ko sedi, a ne leđima. Takođe, prema bontonu oni koji moraju da izađu iz sale ranije treba da sačekaju prvu pauzu ili da se određena scena završi.

Ako ste bolesni, imate kijavicu ili kašalj, ostanite kod kuće. Vaš kašalj ili kijavica smetaće ostaloj publici i glumcima, a u sali treba da vlada potpuna tišina – piše u bontonu niškog Narodnog pozorišta.

Jedna od prvih stavki u pozorišnom bontonu jeste i da se na predstavu ne kasni, mada je to, može se reći, postao običaj kod niške publike. U pozorište treba doći prikladno odeveno, a ukoliko je u pitanju premijera, preporuka je da se publika obuče svečano.

Dolazak u pozorište bi trebalo da bude hramski događaj, kada se ulazi u pozorište kao da se ulazi u neku vrstu hrama, ne sa strahopoštovanjem, ali sa nekom vrstom poštovanja. Dođite na vreme, udobno se smestite i tih sat, sat i po vremena se prepustite nekoj vrsti uživanja – objašnjava glumica Dragana Jovanović.

Mihailović napominje da glumcima najviše prija kada je ispred njih edukovana publika koja reaguje i shvata to što gleda, te se brzo stvara hemija.

Meni lično smeta publika koja dolazi u pozorište, a da se prethodno nije informisala šta je došla da gleda. To jeste jedan vid bontona. Posebno kada je reč o klasicima. Ako ste došli da vidite neko dela Šekspira, pogledajte makar siže. Ono što mi u pozorištu radimo nije puko prepričavanje određenog dela, već stavljanje u kontekst – ističe Mihailović.

---

Dešavalo se da u publici neko spava

I dok Mihailović kaže da je za njega najneprijatnije iskustvo bilo kada je jedna pijana osoba dobacivala tokom prestave, Jovanovićeva se priseća situacije kada je jedan gledalac zaspao.

Na jednoj predstavi se desilo da smo videli da jedan gospodin u prvom redu spava, pa smo svi mislili “valjda je živ”. Onda, pošto u predstavi postoji deo kada glumci silaze među publiku, jedan kolega ga je samo pipnuo da vidi da li se mrda – priča glumica Narodnog pozorišta.

Glumac niškog Pozorišta lutaka Srđan Miljković kaže da se dešava da upravo roditelji i učitelji budu ti koji prekrše pravila ponašnja, te se priseća anegdote koja se dogodila kada je glumio Svetog Savu u jednoj predstavi.

U poslednjoj sceni Sveti Sava umire i priča poslednje reči o svom životu i budućnosti Srbije. Scena je dosta dramska, tiha i dirljiva, a onda se u jednom trenutku učiteljica toliko prodrala na đaka “Tišina”, da sam zaboravio tekst – priseća se Miljković.

---

Glumci u Lutkarskom nekad ostanu i bez aplauza na kraju

Miljković kaže da kod mališana koji dolaze u Lutkarsko uglavnom nema problema sa mobilnim telefonima, ali da je kršenje bontona najčešće u tome što unose hranu.

Danas je bioskop sastavni deo dečijeg odrastanja, a tamo je tradicija da se jedu kokice i pije sok dok se gleda film. Međutim, kod naše dece i publike još nije razgraničeno da to mogu u bioskopu, ali ne i u pozorištu. Tu je zadatak roditelja i učitelja da im objasne razliku i da su ispred njih živi glumci – objašnjava on.

Ono što je čudi glumce jeste i da nakon predstave ne budu nagrađeni aplauzom.

Dešava se da ne dobijemo aplauz, ali ne zato što im se nije dopala predstava, već svi, kao kad je gotov film, ustaju na kraju i uzimaju jakne i izlaze. To nam je čudno. Bilo bi mi draže da mi daju mlak aplauz, bar bih znao da im se nije dopalo, ali deca samo ustaju najnormalnije bez aplauza – priča Miljković.

Podsetimo, publika može aplaudirati u toku predstave, a najveći aplauz je na kraju izvođenja. Nakon što se završi predstava nema potrebe za žurbom, savet je da se sačeka da glumci odu sa scene ili da se spusti zavesa.