Recitovanjem obeležili godišnjicu smrti Branka Miljkovića

Đaci, prijatelji, školski drugari, ljubitelji stiha i poštovaoci dela Branka Miljkovića i ovog 12. februara okupili su se ispred platoa kod Narodnog pozorišta, a povodom 56 godina od njegove smrti. Oni su recitovanjem i polaganjem cveća na spomen bistu odali počast princu poezije.

Uz Brankove stihove, ali i one koje su mu sami posvetili, učenici Osnovne škole “Branko Miljković“ i pesnici iz Niša odali su pesniku zahvalnost za sve što je uradio.

Oni su podsetili koliko je važno da se sećamo ljudi koji su stvarali u ovom gradu i koji su se ovde rodili.

Izuzetno je važno da se setimo najznačajnijeg niškog, ali i jednog od najznačajnijih pesnika u čitavoj Srbiji i da mu jednim malim omažom odamo zahvalnost za sve – kaže jedan od organizatora Ivan Redi.

Pored knjiga Brankova najveća ljubav bila je pozorište. Njegov drug Vidosav Petrović sa setom se seća, kako njihovih školskih dana, tako i redovnih odlazaka na predstave.

Branko je još kao gimnazijalac bio jedan od redovnih posetilaca svih predstava Narodnog pozorišta i nije slučajno što smo se opredelili da baš ovde bude njegov spomenik. Bio jedan od onih koji su imali javnu reč, pa je preko Narodnih novina ukazivao i na repertoarske potrebe Pozorišta u to vreme – priča Petrović.

Branko je ušao na velika vrata srpske poezije, a ubrzo i evropske, jer, kako Petrović podseća, njegovi stihovi njegova razmišljanja, njegova poetika, bili su  na visini onih događaja koji su bili aktuelni i u evropskoj književnosti.

Najveći princ među srpskim pesnicima živeo samo 27 godina

Branko Miljković rođen je 29. januara 1934. godine i završio nišku Gimnaziju “Stevan Sremac”, nakon čega je 1953. godine otišao na studije u Beograd gde je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu 1957. godine.

Kao student je sa Draganom M. Jeremićem i grupom pesnika osnovao grupu neosimbolista.

Mladi Miljković odbijao je članstvo u Komunističkoj partiji, što je rezultiralo neobjavljivanjem njegove poezije. Međutim, uspeh kod mladih je bio očigledan i pet njegovih pesama je objavljeno u poznatom časopisu “Delo” čiji je glavni urednik u to vreme bio Oskar Davičo.

Njegova prva od pet knjiga pesama nosi naziv „Uzalud je budim“, a objavljena je 1957. godine. Pesma po kojoj je zbirka nazvana postala je klasik i jedna je od njegovih najpoznatijih pesama.

Nakon nje izlazi zbirka “Smrću protiv smrti“. Posle toga je objavio i knjige pesama “Vatra i ništa“ (1960.), “Izvor nade“ (1960.) i “Krv koja svetli“ (1961.godine).

Epitaf  “Ubi me prejaka reč”, koji je napisao, često se citira i pominje i danas.

Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je vodio boemski život. Međutim, pod uticajem alkohola umeo je da pokaže i svoju agresivnu stranu i stalno ulazio u tuče koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike sa režimom.

U jesen 1960. godine otišao je u Zagreb da radi kao urednik kulture u Radio Zagrebu, a na današnj dan 1961, pronađen je obešen o drvo na periferiji Zagreba. U tom trenutku imao je 27 godina.

Postoji sumnja da je ubijen, a u vezu sa njegovom smrću se dovodi i tvrdnja da se Branko bavio istraživanjem porekla Josipa Broza po njegovom dijalektu i da je zbog toga bio praćen od strane UDBE.

Povodom desetogodišnjice smrti, 1971. godine Brankovi roditelji Marija i Gligorije i brat Dragiša poklonili su Muzeju sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa.