Rokenrol nekad na fakultetima u Nišu, danas od njega „intelektualna elita digla ruke“

Gitara, bubanj i mikrofon su 90-ih godina bili sastavni elementi fakulteta u Nišu, a atmosferu sa rokenrol svirki koju su pravili lokalni bendovi Nišlije i danas pamte. I pored velikih političko-društvenih nedaća u to vreme muzika je kroz institucije živela, a muzičari sada navode da ih one ne prepoznaju i da je intelektualna elita digla ruke od njih. Oni koji se još bore na lokalnoj rok sceni kažu da će u tome istrajati sve dok imaju šta da kažu.

Lokalne rok bendove, koji su 90-ih godina širili dobar zvuk i bunt, ovekovečio je pre tačno deset godina dokumentarni film „Mi plačemo iza tamnih naočara“ autora Marijana Cvetanovića. Na jubileju nije bilo suza, već nostalgije za vremenima kada se kvalitetna muzika slušala.

Muzičari u filmu navode da je bendove iz 90-ih pojeo medijski mrak, da je rokenrol u periodu 2000. do 2010. godine bio kao da bacate kamen, a nema talasa, ali da je i propaganda da je rokenrol mrtav.

Da i dalje živi na lokalu pokazuju muzičari koji su govorili o stanju rokenrola u Nišu – nekad i sad. Jedan od bendova koji je opstao je Plastic Sunday, a Milan Mitrović kaže da će tako ostati sve dok imaju šta da kažu.

Meni je žao što ta priča nije izgurana sa svim tim ljudima iz 90-ih godina. Kod njih možda nije bilo neke upornosti, neke vere, entuzijazma, jer se vrlo brzo gubi entuzijazam, mi ga sve ove godine nismo izgubili – kaže Mitrović.

Ono što su radili pre deset godina Marko Anđelković iz Stereo Banane smatra da je bilo previše romantično, kao i da romantizam nije mogao nikuda da ih odvede, već konstantni rad.

Čini mi se da, kada sam kretao da radim, da su ljudi ovde imali kompleks niže vrednosti i da sam ja svakome morao iznova da objašnjavam da nema nikakve veze to što si ti odavde, ali kao da je kolektivno mišljenje bilo potpuno drugačije, to je ono što meni smetalo. Smeta mi i danas, samo što mislim da je dosta drugačije, mislim da su se ljudi odvažili da pokažu sve to što znaju – ističe Anđelković.

---

Živ je rokenrol, ali ne i za institucije

Mnogi bendovi su morali da steknu ime i da publika, pored Kerbera i Galije, prepozna i njihov rad. Frontmen grupe Prljave sestre Miloš Pavlović se priseća kako su ga na nastupu upravo pitali „šta rade Galija i Kerber“, ali ističe da su mnogo veći problem institucije.

Kad čujem šta su ranije grupe imale, da na nivou mesne zajednice postoji makar nekakva prostorija za vežbanje, instrumenti, nekakav menadžer, opet se neko brinuo o tome, da su kao članovi udruženja muzičara imali radni staž, da su imali neke fondove za snimanje. Mislim da to više nikada nećemo moći da zamislimo, veliko je pitanje šta možemo u ovoj situaciji da uradimo, sa ovim ljudima, sa ovim institucijama koje imamo – navodi Pavlović.

Autor filma Cvetanović ističe da su danas akutni problemi i to što bendovi nemaju menadžere, što u Nišu nema izdavačkih kuća i što Univerzitet više ne podržava rokenrol.

Mi smo počeli da gubimo prvo Medicinski fakultet, imali smo Elektronski, Pravni, Ekonomski. Medicinski je već bio 90-ih izgubljen, ali studenske organizacije su jednostavno digle ruke od organizovanja kocerata, Univerzitet u Nišu očigledno ne stoji iza toga i to se zaista vidi. Bukvalno je intelektualna elita digla ruke od rokenrola i od subkulture, to je ozbiljan društveni problem na lokalu u Nišu koji je univerzitetski centar – navodi Cvetanović.

U odnosu na prethodni period promenili su se i mediji, ali po kvantitetu. Iako je sada više programa gde mogu da budu vidljivi, Janko Džambus iz Bohemije ističe da se mnogi mediji više bave privatnim životom muzičara, a ne i muzikom.

Ako nemamo medije, to znači da mora da se ide u narod, ako nemamo institucije, to znači da mora da se ide licem u lice – zaključuje Cvetanović.

U projekte su muzičari nekada ulazili sa „prodaj mamin televizor“, a i danas je više ljubavi nego para u ovoj muzici.