Štrapke, šušumige i brobinjci u pesmama o detinjstvu pesnika iz Kočana

Da bi opevao svoje detinjstvo i događaje iz tog perioda u selu Kočane kraj Doljevca, pesnik za decu Vlasta Cenić piše upravo na dijalektu kojim se služio kao dete. „Štrapke“, „Volele se šušumige“ i „Bate će se ženi“ samo su neki od naslova zbirki ovog autora koji smatra da je „narodni jezik izuzetno muzikalan i lepo zvuči“ i da pesma uvek dođe do ljubitelja poezije, iako ima reči koje možda ne razumeju.

Pre tačno 31 godinu Vlasta Cenić, koji će naredne godine obeležiti i 40 godina rada u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić“ u Doljevcu, objavio je knjigu Štrapke. Naslov je jasan ljudima sa juga, međutim za publiku iz drugih krajeva bilo je potrebno malo pojašnjenje.

Za one koji ne znaju, štrapke su otisci nogu. A najlepše su štrapke u prašini, naročito u prašini posle kiše ili po snegu. Ovo su bile posebne štrapke, one u duši, a to su otisci detinjstva. Kada sam poželeo da propevam o svom detinjstvu, uzeo sam jezik svog detinjstva jer je to pravo sećanje. Jezik mog detinjstva je jezik sela Kočana i taj narodni jezik je izuzetno muzikalan i lepo zvuči, ali i lepo znači. Ima nekih reči koje i ne možemo prevesti na književni jezik. Toliko su snažne, sveobuhvatne i same sebi dovoljne. Zato sam odlučio da jezik bude još jedna vrednost tih pesama – priča Vlasta Cenić.

Zbirka pesama Bate će se ženi je drugo, dopunjeno izdanje zbirke Štrapke, a novom imenu knjige kumovao je Saša Hadži Tančić, nekadašnji urednik niške “Prosvete”.

Saša Hadži Tančić je smatrao da će to odmah privući publiku jer je nešto vedro, veselo i na narodnom jeziku, kakve su i pesme. Mislim da je to pogodio. Kada gledam tu zbirku, sada posle 30 godina, to je bio moj pravi izbor jer se i vremena i jezik menjaju, a taj jezik koji sam sačuvao ostaće i za buduća pokoljenja – kaže Cenić.

Knjiga je ponela ime po, kaže Cenić, njegovoj najpoznatijoj pesmi, a dodaje da ga i danas često pitaju “oženi li se bate?”.

Da se pohvalim, pesma Bate će se ženi je u gramatici za prvi jezik gimnazija, kao primer za prizrensko-timočki dijalekat. Ponosan sam zbog toga – kaže Cenić.

Iako piše na dijelektu, Cenić kaže da njegove pesme razumeju svi u regionu.

Često putujem i mogu da kažem da moje pesme razumeju svi. Ne znaju svaku reč, ali razumeju po poruci. Na primer, neki ne znaju da su “brobinjci” mravi, ali kada recitujem “Legnem na grbinu, u vis sve četiri, oko mene brobinjci, pčele i leptiri”, shvate da su to neki insekti koji mile. Tako je i u Banjaluci, Sarajevu, Vojvodini, Crnoj Gori, Makedoniji, Sofiji… Zato i smatram da je dijalekat jezika vrednost koju ne smemo zapostaviti – priča Cenić.

Cenić smatra da je u narodnim rečima sve – istorija, geografija, biologija, muzika, običaji i šta se jelo i pilo, volelo, mrzelo..

---

Uz pesme deca najlakše nauče gramatiku

Sledeće godine Cenić će obeležiti 40 godina rada u Osnovnoj školi “Vuk Karadžić” u Doljevcu, gde je bio i đak. Početak pisanja pesama vezuje baš za svoj posao nastavnika srpskog jezika.

Najrecitovanija moja pesma je “Nataša” iz 1987. godine iz knjige “Pesnikinja lasta” koja je nadživela vreme. To je pesma o imenu Nataša kroz padeže. Počeo sam da pišem kada sam počeo da radim i kada sam shvatio da deci treba prilagoditi stihove gradivom. Takve su pesme “Vokativ”, “Gospodin epitet i žena mu epitetka” i druge. Sve to, želeći da nastava bude zanimljivija i da oni kroz stihove i rimu bolje nauče. Divno je raditi u školi i raditi sa decom – priča Cenić.

Kao prosvetni radnik, dodaje Cenić, sa decom uči književni, a poštuje narodni jezik. Najdraža pesma mu je “Bajka” koja govori o svađi u porodici, a knjiga na koju je najviše ponosan je “Krilati kamen” – koja je ponela priznanje za najbolju knjigu godine.

Pokojni Duško Trifunović, kada me je čuo da pričam pesme, rekao je „to je to“ i pozvao me na festival “Bulka” u Crvenki. Od tada počinje i moje druženje sa Duškom, Perom Zubcem, Mošom Odalovićem, Ršumom i drugima. Srećan sam što se nisam umorio, a publika zasitila – kaže pesnik.

Vlasta Cenić smatra da njegove pesme i danas pronalaze publiku jer su mu teme su mi svevremenske – prva ljubav, škola, porodica i ostalo.

Elektronska knjiga neće nadživeti knjigu. Uvek će morati da se knjiga drži u ruci, da šuška, da miriše, da se nad njom bdije. Knjiga je bila i biće sa koricima. Treba čitati, a deca najbolje steknu naviku da čitaju kada vide roditelje da to rade – smatra ovaj pesnik.

Brojne nagrade stizale su Ceniću tokom njegove višegodišnje karijere, a skoro da nema grada u kom nije govorio svoje stihove, što mu je, kako kaže, donelo „veliko duhovno bogatstvo“.

---

Susreti stvaraoca za decu i omaž Petru Kočiću

Cenić je posebno ponosan na manifestaciju “Susreti prosvetnih radnika književnih stvaralaca za decu” koja od 1994. godine skoro svakog maja okuplja prosvetne radnike i pesnike.

Kada je škola promenila ime “Josip Broz” u “Vuk Karadžić” predložio sam direktoru da otvorimo novu stranicu i tako je krenulo. Zbog silnih prilika nekada nisu održavani, ali u maju će biti 20. Susreti. Spremamo se da to bude lepa manifestacija, da dođu mnogi gosti – priča Cenić.

Koliko su ovi susreti bitni za stvaraoce za decu govori i stih Dobrice Erića – “poezija i pesništvo za decu obnavljaju se u maju mesecu u malom Doljevcu”. A prvih 20 godina manifestacije opisano je u knjizi “Zauvek đaci”, koju je izdao i ilustrovao “Kreativni centar”.

Tokom 24 godine bili su nam i Mira Alečković, Ljubivoje Ršumović i drugi. Duško Radović je rekao “Za decu treba pisati kao za odrasle, samo mnogo bolje”. Deca ne umeju da lažu, mora nešto da im stalno drži pažnju. Zato je nama pesnicima za decu mnogo teško – kaže Cenić.

Još 1936. godine u Kočanu je formirano Kulturno prosvetno društvo „Petar Kočić“, posvećeno jednom od prvih pisaca moderne u srpskoj književnosti. Društvo je prestalo da postoji, ali od pre pet godina radi KPD „Trorečje“ koje takođe slavi Kočića.

Raspisujemo i konkurs za najlepšu ljubavnu priču „Na tragu Petra Kočića – Mrguda“, po najpoznatijoj njegovoj pripoveci. Naš rad daleko se pročuo, pa svake godine dobijamo sve više priča, ne samo iz zemlje, već i iz regiona. Uručujemo i lepe nagrade, ali što je bitno družimo i još bitnije doprinosimo bogatom kulturnom životu našeg kraja – kaže Cenić.

Manifestacija se održava svakog avgusta u Kočanu, pa tako doljevački kraj još jednom postane centar književnih stvaralaca.