Truba Bobana Markovića proslavila Vladičin Han

Sigurno najreprezentativnija ličnost Vladičinog Hana i neko za koga se može reći da je potvrđeni i dokazani „majstor“ svog zanata jeste Boban Marković, trubač koji je zvukom svog instrumenta učinio da se za Han, mesto poznato po mnogobrojnim trubačkim orkestrima, čuje širom planete.

Nagrade i priznanja je odavno prestao da broji, njegovi koncerti, bez obzira na grad, zemlju ili kontinent, uvek su unapred rasprodati a i sam često ne može da se seti gde je ove a gde naredne nedelje, meseca..

Ove godine, po prvi put u istoriji sabora trubača u Guči, predsednik žirija je bio jedan trubač. Pogađate – Boban Marković. Ovaj gest organizatora dragačevskog sabora pozdravili su i takmičari, poznavaoci i poštovaoci trube i trubaštva, ali i gosti.

No, pošto su se nagrade podelile najboljima, stišala prašina od gostiju i lumpovanja i saboraške zastave spustile do naredne godine, vest koja je prostrujala posle Guče iznenadila je, ali i obradovala mnoge.

---

Još čeka odgovor o nacionalnoj penziji

Na predlog Slobodana Jolovića, predsednika Organizacionog odbora Guče i načelnika Moravičkog okruga, nadležnoj državnoj komisiji poslat je zahtev da se Bobanu Markoviću dodeli nacionalna penzija.

Nacionalne penzije su, po nekom nepisanom pravilu, dosada bile dodeljivane uglavnom prestoničkim umetnicima, pa je zato ovakva inicijativa, doduše nakratko, izazvala veliku pažnju medija. O tome se pisalo nekoliko dana da bi se posle sve stišalo.

Boban o tome nije želeo puno da govori. I danas, nekoliko meseci posle toga, u razgovoru za Južne vesti samo odmahuje rukom.  

„Obradovali su me i iznenadili kada su mi to saopštili. Drago mi je da neko u mojoj umetnosti i dugogodišnjem radu na afirmisanju trubaštva našeg podneblja, ali i neumornom praćenju modernih trendova i svega što se sa trubom može, prepoznaje vrednost i kvalitet kojima na ovaj način žele da odaju priznanje. Ja od te penzije, sve i da je dobijem, sigurno neću živeti i izdržavati svoju porodicu“, priča Marković.

Dodaje da „hvala Bogu, koncerata i nastupa još ima“.

„Ima ih toliko da ne postižem da odgovorim svim pozivima, imamo ime, najbolji smo, pa imamo i dobru cenu, ali mi je drago da je po prvi put neko na ovaj način sagledao umetnost kojom se mi, trubači, bavimo. Drago mi je zbog mojih kolega, doduše, neki od starijih su i otišli sa ovog sveta, a penziju su sa trubom odavno zaslužili – kaže ovaj trubač. 

Smatra da to mlađim trubačima može biti motiv da se više posvete muzici.

„Bilo bi dobro da oni, za dane kada više ne budu mogli da sviraju, imaju od države nekakav prihod koji će im obezbediti dostojanstvenu starost. Ja sam sa trubom i svojim orkestrom stvorio sve što imam u životu. Što se ono kaže – truba nas je održala, njojzi hvala“, završava Boban.

Od dana kada je inicijativa o dodeljivanju nacionalne penzije prosleđena državnoj komisiji, a biće tome gotovo četiri meseca, ishod se ne nazire. Na naš poziv sa pitanjem dokle se sa tim stiglo, službenica Ministarstva kulture nije mogla da nam da odgovor.

„Ne znam kada će se komisija izjašnjavati o tome. Skoro smo dobili novog ministra, komisija se nije sastajala, zaista ne znam šta da vam kažem“, dobili smo odgovor.

U svakom slučaju, Boban Marković i njegov orkestar ne prestaju da rade. 

---

Ni manjeg mesta, ni više trubača i orkestara

Iza njega su stotine intervjua domaćim i stranim medijima, filmska muzika, festivali, hitovi, albumi i nastupi. Ni na jednom od njih, nigde i nikada nije propuštena prilika da ponosno kaže da dolazi iz Vladičinog Hana. Mnogo mu stranih muzičara dolazi u goste da rade u njegovom studiju koji je za sebe i po svojoj meri uredio u porodičnoj kući. Svi oni na odlasku ponesu utisak da su boravili u prestonici trube.

„Guča je druga priča. Ovo je neverovatno, Boban nas je upoznao sa najmanje deset trubača, svojih kolega koji ovde žive i bez imalo sujete nam ih je predstavio kao majstore u trubaštvu“, kaže jedan od Bobanovih gostiju.

Zaista je tako. U hanskom naselju Poljana najmanje četiri orkestra, u Prekodolcu isto toliko, ako ne i više, u Lepenici i Stublu po nekoliko. Svi oni žive od trube i za trubu. 

„Posvađaju se malo i proradi im vrela krv kad dodju takmičarski dani. Prvo za predtakmičenje – kvalifikaciju za Guču, koje se održava u Surdulici, a onda, oni koji se plasiraju za veliku scenu dragačevskog sabora već igraju veliku utakmicu“, priča nam Boban Marković.

On je kroz sve to, kaže, prošao odavno.

„Posle 2000. godine, kada sam diskvalifikovan sa takmičenja, moja karijera je krenula mimo njih i izgradio sam je kao da sam sam pisao scenario za nju. Te godine prvo su me kaznili zato što se na jutarnjem defileu nisam pojavio u narodnoj nošnji, a konačno sam diskvalifikovan uveče, kada sam u takmičarskom delu svirao muziku iz serije „Otpisani“ što je bilo mimo propisanih propozicija. Nije mi žao. Publika je odlepila dok smo svirali, pa je taj nastup nešto što će Guča dugo pamtiti“, priča Marković.  

Na tu scenu se vratio kao umetnik svetskog glasa.

„Sada svake godine sviramo u revijalnom delu i sviramo ono što publiku drži na nogama. Sve, od južnjačkih čočeka, preko kola, naših pesama, pa do džeza. Publiku smo navikli na kvalitetan repertoar i ponosan sam na to“, priča Marković. 

---

Najbolje je kod kuće

Ipak se, kako kaže, najbolje oseća kada je u Hanu, u krugu porodice, sa unucima, prijateljima, komšijama i društvom iz detinjstva. Može, kaže on, da odputuje i preko okeana, ali osećaj kada sa auto-puta vidi svoju malu varoš ne može se porediti ni sa čim.

„Jesam ja svoj na svome i na belosvetskim festivalima, dok publika u transu uživa u mojoj muzici, ali Han ne bih menjao ni za jedno mesto na svetu. Tu su svi moji, oni najvažniji, tu sam počeo, voleo bih da tu i završim svoju životnu i profesionalnu priču.“

Slušajući ga, stičete utisak da je zaista tako. Vladičin Han je mesto u kome i dolazak na ovaj svet, ali i odlazak sa njega prati zvuk trube. Ovde najbolje svadbe i veselja ne mogu bez trubačkog orkestra, ovde se raduje i tuguje uz trubu, a čuveni trubački pozdrav, nekako nigde nema takav eho kao u Hanu i zato je priču o Bobanu Markoviću i svim trubačima ovog kraja najprikladnije završiti njime:

„Sviraj trubo, svirala zadugo, za veselja i ni za šta drugo!“