U Sokobanji uživali Andrić, Nušić i kralj Petar (video)

U Sokobanji su boravile su boravile mnoge poznate ličnosti – istaknuti književnik i nobelovac Ivo Andrić, književnik i komediograf Branislav Nušić koji je i napisao stih „Sokobanja, Sokograd, dođeš star, odeš mlad“. A ćešće od svih u Banji je boravio kralj Petar I Karađorđević.

Ivo Andrić je ratne godine, od 1941. do 1945, proveo u Sokobanji. Boravio je u vilama i tu su nastala neka od njegovih najpoznatih dela.

Sa sigurnošću možemo reći, ako nije počeo da piše svoj roman „Na Drini ćuprija“ ovde, onda ga je on ovde sigurno dopisao ili završio, zato što ga je objavio 1945. godine kad se vratio u Beograd, znači, to je nepobitna činjenica da je on radio na njemu sigurno ovde – kaže Slaviša Lazanski, direktor hotela “Moravica”.

U sobu broj 144 u hotelu „Moravica“ Andrić je dolazio svakog leta od ’70. do ’75. godine. Tu je sada spomen-soba u kojoj su autentične stvari iz tog vremena: garnitura, sto, abažuri. Turisti mogu da posete ovu spomen sobu i vide u kakvom je ambijentu Andrić pisao i provodio svoje dane u Sokobanji.

U arhivi porodice Didić, mnogobrojni dokumenti i fotografije govore o prisnom odnosu njihovog dede Petra i kralja Petra Prvog Karađorđevića. Petar Didić je meštanima u Sokobanji izdavao kraljevo imanje od 30 do 40 hektara. Kao upravnik imanja, Didić je svakog meseca sakupljao novac za kralja.

U početku ga je kralj oslovljavao sa „Gospodine Petre“, a posle su bili sve prisniji i prisniji, da bi ga na kraju oslovljavao sa „Dragi Pero“. Često su jedan drugog posećivali, deda je često išao kod njega na dvor. Čak je i moj otac bio upisan u kraljevu školu, jer je trebalo da bude kraljev veterinar – priča Petrov unuk, takođe Petar Didić.

Petar Didić je bio narodni poslanik u 9 mandata. Bio je dragi gost na kraljevom dvoru u Beogradu, gde je često odlazio na prijeme i zabave. Kao ugledni trgovac, Petar Didić je 1889. godine dobio prvi pasoš u nišavskom kraju.

Njemu je trabao taj pasoš zato što je pohađao Trgovačku akademiju u Beču koja je trajala dve godine. Kada je završio školu, u Beč je izvozio svinje i ćurke, a u Peštu je izvozio pšenicu. Svinje i ćurke su se vozile brodom do Pešte, a od Pešte se to onda teralo putevima. I onda su morale noge svinjama da se u katran i u pesak valjaju, a ćurkama isto u katran i u pesak da ne bi oštetili nokte. A svinje ako oštete papke, onda niko neće da ih uzme – objašnjava Didić.

Upravo u to vreme jedna od najpopularnijih kafana u Sokobanji bila je „Evropa“, vlasnika Miodraga Kostića. Nalazila se u centru opštine i u njoj su se sastajali predratna gospoda, seljaci, oficiri i viđeniji ljudi tog vremena, među kojima je bio i Branislav Nušić.

Dolazio je često kod pradede u kafanu. Međutim, jednom prilikom je rešio da ne pije više i samo je prošao pored kafane, nije hteo da svrati. Moj pradeda ga je pozvao unutra da uđe i on je rekao: “Ne, ja od danas više ne pijem“ i nastavio dalje. Onda je zastao posle nekih 200 metara i rekao sebi: „E, sad kad sam imao takav karakter da odbijem, sad ću sebe da častim“ i vrati se i popije jednu rakiju – kaže Bojan Ilić, praunuk Miodraga Kostića.

Pre dvadesetak godina Kostićevi potomci su po ugledu na kafanu „Evropa“ otvorili sličan objekat. Kafana „Sokače“ prenosi duh tog vremena i urađena je u stilu stare srpske kafane. Nju krasi dosta predmeta koji su bili sastavni deo te predratne kafane „Evropa“. Od dozvole za točenje pića, preko starih porodičnih fotografija, do pečata kafane „Evropa“, potrudili su se da kafana njihovog pradede živi neki drugi život.

Sve do Drugog svetskog rata, banja pod Ozrenom važila je za najboemskiju banju na Balkanu. Ovde je poslednje godine života proveo Stevan Sremac, a često su dolazili i Meša Selimović i slikarka Isidora Sekulić.