Vranjanci ponosni na govor, trpezu i stare zanate

Specifičan govor je jedna od prvih stvari koju gosti ptimete u Vranju. Vranjski dijalekt obiluje arhaičnim izrazima, pa se vrlo često mogu čuti reči poput ovam’, tam’, s’n, d’n, l’žov… Vranjanci kažu da iim je rečnik bogat, a govor ekonomičan.

Kako kaže Toma Vlajinac iz Vranja, njegovi sugrađani mogu da iskoriste istu reč, a označe više situacija.

 Mi možemo da upotrebimo nekoliko puta istu reč za više stvari, a vi morate da kažete pet ili šest. Recimo: ja se ukači, a vi kažete „ja sam se popeo“. Al’ ja se podkači, a on nek se „podpopne“. Ne može! A ja se i prekači, a on nek se prepopne, ako može. Znači, vi morate neku novu reč da upotrebite – objašnjava Toma Vlajinac.

Ako u Vranju nekoga želite da nađete, ne morate da znate njegovo ime, ali obavezno morate da znate njegov nadimak.

Pa imaš nadimak, na primer, Džamprda. Ili imaja si Tane bolna ruka, jedan čiča Tane. A on je išaja i drži ruku pozadi, na leđa, i svi su ga znali kao Tane bolna ruka. Imaja si i doktori. Imaja si i ovoga – doktor bata Lule. On je Kostić, al’ zovu ga bata Lule. Nikoj neje znaja za doktora Kostića – priča ovaj stari Vranjanac.

---

A na trpezi čuda

Vranjska trpeza najpoznatija je po slanim i slatkim banicama. Među njima je najčuvenija samsa – prazna pita, za čiju se pripremu koriste isključivo sukane kore, a zatim samo prelije kiselim mlekom i belim lukom.

Tradicionalna jela uglavnom se pripremaju u zemljanim posudama.

Jedan od poslednjih grnčara u Vranju Dragan Pešić već 30 godina bavi se ovim zanatom. U radnji koju je njegov deda otvorio još 1912. godine i u kojoj je radio i njegov otac, Dragi i danas pravi grnčariju. Kaže da su njihovi proizvodi  stigli do svih kontinenata, a da se dobar majstor može postati tek posle 3 godine učenja, za šta je potrebno i pomalo umetničkog dara.

Radim 30 godina i grnčariju mogu da pravim vezanih očiju. Ovaj posao uopšte nije ružičast. On je težak. Traži čoveka od jutra do mraka, ali je posao lep. Stvaraš nešto. Od prvog kopanja zemlje, preko mlevenja zemlje, obrade na točku, do stilizacije, šaranja i glazianja. Težak je ovaj posao, ali ne bih ga stvarno menjao – kaže Pešić.

---

Znate li ko su abažije?

U Vranju kao retko gde u Srbiji možete pronaći i abadžiju. Goran Mišić ovim poslom bavi se 20 godina. Kaže da se delovi stare narodne nošnje ručno šiju i po nekoliko meseci. Zbog toga se nekada ovakvo odelo prodavalo za par volova. Nečije bogatstvo ogledalo se po tome koliko ima gajtana na odelu.  Goran kaže da ovaj stari zanat sada nema ko da nasledi.

Nažalost, nema. Starih majstora nema, mlađi neće da uče. Nisu zainteresovani za to. Krivo mi je, ja bih voleo kada bi neko mlađi bio zainteresovan, pa ne mora baš sve da nauči, al’ bar neki deo. Al’ neće niko da uči to – priča Mišić.

Tradicija i starine mogu se u Vranju sresti na svakom koraku. Ima ih i u malom muzeju – antikvarnici Dragana Jovanovića. On tu čuva i kožni šlem i rudarsku lampu svog oca, inženjera rudarstva. Jedan od predmeta koji se više ne korisiti je i ocilo kojim su se nekada palile cigarete.

Ocilo se pravilo od gljive trut koja raste na drvetu. Gljiva se osuši i uzme se kamenčić, belutak ili kvarcni kamen. Kreše se njime, on baca varnicu na osušenu gljivu, trut se upali i time su ljudi ranije palili cigarete. Ocilo ih nikad nije izdalo: ni u planini, ni u šumi – kaže Jovanović.

Zbog svega ovoga, čini se da se u Vranju najviše zadržao duh stare Srbije i tradicionalna srdačnost i gostoprimstvo. Vranjanci često kažu da je upravo tu srce Balkana, jer se grad nalazi na pola puta od Beograda do Soluna.