Azem Vlasi ekskluzivno za ‘Južne vesti’

Priča o Preševu, Bujanovcu  i Medveđi kao budućem delu Kosova nije nikakav bauk, jer bi mogla biti i predmet političke trgovine između Beograda i Prištine, ali u koju lično ne verujem.

Međunarodno pravo ne isključuje mogućnost da se dve države dogovore o „korekciji granica“. Prema tome, teritorije tih triju opština mogle bi se naći u sastavu Kosova, a Leposavić i Zvečan u sastavu Srbije, ako bi se dve države tako sporazumele, a stanovništvo tih opština referendumom to prihvatilo. Ali, silom i jednostrano to ne moze, kaže u ekskluzivnom intervjuu za Južne vesti  bivši albanski komunistički funkcioner, svojevremeno „omiljeni Titov omladinac“, sada advokat Azem Vlasi.

Naglašavajući da smatra da je  takav sporazum ipak nerealan, Vlasi kaže da „zbog toga od toga“ ne treba praviti problem. Važno je da Albanci tamo, kao i Srbi u ove dve opštine na severnom delu Kosova, koriste sva prava koja im pripadaju. U Evropi takvih slučajeva korekcije granica nema. Mi (Kosovo i Srbija) nismo skoro ni u čemu, pa ni u tome, pametniji od ostatka Evrope. Prema tome, moja poruka je – ne čačkajmo i ne otvarajmo „Pandorinu kutiju“/!/ – kaže Vlasi.

Vlasi je inače sa zadovoljstvom prihvatio da odgovori i na druga pitanja Južnih vesti, posebno potencirajući da zato što trenutno nema realnih šansi za direktan politički dijalog između Beograda i Prištine, srpsko-albanski dijalog mogu i treba da forsiraju nevladine organizacije, mediji i nezavisni intelektualci. U tom dijalogu će svakako i jedna i druga strana morati da čuje i proguta i neke gorke istine, ali je to jedini način da se dođe do zajedničkih obostrano korisnih, često i kompromisnih rešenja, kazao je Vlasi. Zanimljive su i njegove poruke Albancima na jugu Srbije i Srbima na Kosovu.

Da li je Beograd u ovom trenutku bliže, ili dalje, od priznavanja nezavisnosti Kosova?

Mislim da je Beograd svakim danom sve bliži shvatanju da je nezavisnost Kosova završena stvar. Utoliko pre što Srbija iskreno želi članstvo u Evropskoj Uniji, a zna da tamo ne može konfrontirana sa 22 i to najvažnije članice te zajednice koje su priznale Kosovo. One pomažu stabilizaciji nove države i ne misle opozvati svoje odluke o njenom priznanju. Pitanje je sada, kako da Beograd taj vrući krompir koji se zove Kosovo, baci, a da pri tome što manje oprži ruke. Na kraju, srpska vlast će se zadovoljiti time da ne bude prisiljena da brzo formalno prizna Kosovo. Ali će, ipak, biti primorana da normalizuje odnose kao jedan od uslova za članstvo u EU.

Da li Srbi na Kosovu, a prema ocenama nekih prištinskih medija, navodno shvataju da svoj položaj na Kosovu mogu određivati saradnjom sa Prištinom, a ne sa Beogradom?

Oni Srbi, građani Kosova koji zaista misle živeti tu, sve više će se okretati Prištini. Oni shvataju i prihvataju novu realnost. To znači da razumeju da će svoj život poboljšati u saradnji sa Prištinom. Prava koja im Ustav Kosova garantuje, te spremnost kosovskih institucija kao i Evropske Unije i SAD da se Srbi integrišu u novu realnost, pruža im mnoge pogodnosti. I mislim da nisu ludi da ih propuste. To sve ne isključuje i mogućnost da im i Beograd pomaže koliko može i želi. Problem vlasti u Beogradu je što kosovske Srbe ucenjuje. To znači, ako žele pomoć iz Beograda, moraju ignorisati Prištinu i to potpuno. To kosovskim Srbima ne odgovara. Zato će sve više slediti primer Štrpca, Gračanice i drugih mesta gde su izašli na kosovske lokalne izbore.

Koje političke stranke ili političari u Srbiji po vašoj proceni trenutno imaju najrealniji stav o Kosovu?Sa kim biste ličnobili spremni na dijalog  verujući istovremeno da od tog odijaloga može biti vajde?

Ima i stranki i političara u Srbiji koji bi rado prihvatili dijalog sa Prištinom o normalizaciji međudržavnih odnosa, jer su svesne da je to nužno i obostrano korisno. Ali, šta vredi ako to nije stranka na vlasti. A stranka na vlasti, odnosno ljudi na vlasti, umesto da daju signale za razgovore, makar o nekim pitanjima važnim za obične građane, kao što je priznavanje ličnih i putnih dokumenata, imovinskih dokumenata, carinskih žigova, slobode prekograničnog kretanja i slično, oni zamajavaju javnost pričama o dijalogu o statusu Kosova, o nekakvoj navodnoj „odbrani“ Kosova diplomatskim putem i tome slično.

Dakle, dijalog između Prištine i Beograda je obostrano potreban i koristan, ali samo o početku uređenja međusobnih odnosa. Razgovori o statusu Kosova završeni su u Beču. Njihov završetak nije rezultirao ničim drugim nego nezavisnošću Kosova.

Ili, ako vlade dveju zemalja nisu još spremne za dijalog, bilo bi pametno da ohrabre civilno društvo, dakle nevladin sektor, da se to započne na obostranu korist. 

Može li, šta i koliko, oko daljeg statusa Kosova, promeniti stav Međunarodnog suda pravde koji se očekuje u junu mesecu?

Stav i mišljenje Međunarodnog suda pravde ne može ništa promeniti u pogledu statusa Kosova jer je status rešen kao političko pitanje na kraju procesa raspada SFR Jugoslavije i kao posledica rata koji je Srbija vodila za Kosovo i izgubila ga juna 1999.godine.

Uostalom, i sami zvaničnici Srbije stavljaju do znanja da stav toga Suda ništa neće promeniti kada kažu da nikada i ni pod kojim uslovima Srbija neće priznati Kosovo! Znači i u slučaju da to mišljenje suda bude prevagnulo u korist legitimnosti nezavisnosti Kosova, oni ga neće priznati! Zašto bi onda kosovsku stranu obavezao eventualno za nju negativni stav suda, ako Srbija naglašava da nju neće obavezivati stav u prilog nezavisnosti? 

Aktuelni politički vrh u Prištini, prema srpskim medijima,  mogla bi uzdrmati međunarodna istraga o trgovini ljudskim organima. Da ili ne?

Ne. Prvo zato što politički vrh u Prištini nema nikakve veze sa tim. Drugo, to je naduvana priča iz Beograda, sve u kontekstu strategije da se dokaže da su zločine vršili svi i svuda, a ne samo Srbi. Što se stradanja ljudi tokom ratnih zbivanja tiče, postoji jedna suštinska razlika između kosovske i srpske strane. Zločine protiv Albanaca vršila je država Srbija preko svojih mehanizama sile, sve na teritoriji Kosova. Albanci su vodili odbrambeni gerilski rat, a ne kao oružana sila države na svom životnom prostoru, na teritoriji Kosova. Prema tome, na srpskoj strani se tačno zna šta je sve rađeno i ko je vršio zločine. Na albanskoj strani teško je sve saznati, jer nije postojala ni funkcionisala država u vreme ratnih zbivanja.

Ipak, glavna tema  između Prištine i Beograda i njihov zadatak  je da zajedno rade na rasvetljavanu sudbine nestalih lica tokom ratnih zbivanja i neposredno nakon juna 1999. godine, kojih na albanskoj strani ima još oko 1.900, a na srpskoj nekoliko stotina. Drugo, za počinjene zločine, na obe strane, nadležni su sudovi, što Haški što domaći, a ne političari! Podosta slučajeva je do sada  procesuirano i sa jedne i sa druge strane. Ratni zločini i zločini protiv čovečnosti ne zastarevaju. Izvođenje počinilaca pred pravdu, uteha je za porodice i uslov za pomirenje.

Koliko su u Beograd i Priština realno spremni da priznaju zločine i razjasne sudbinu nestalih ljudi?

Nažalost, nema dovoljno spremnosti. U Srbiji je procesuiran minimalan broj slučajeva, tek da bi se međunarodnoj zajednici dokazalo da se nešto na tome radi. Na kosovskoj strani procesuirani su neki do sada poznati slučajevi zločina nad Srbima i to uglavnom od strane međunarodnih sudija.

Ali, kao što rekoh, glavni je problem otkriti počinioce.

Kako vidite Balkan, njegove narode i granice u bliskoj budućnosti, a u evropskoj petrspektivi?

U bliskoj budućnosti odnosi među zemljama u ovom regionu, posebno onih nastalih od bivše Jugoslavije, mogu da se urede kao odnosi među članicama EU. Znači, sloboda kretanja ljudi i roba, bezvizni režim među njima bez obzira koja će i kada od ovih zemalja ući u članstvo EU, zatim trgovinska saradnja i komplementarna saobraćajna infrastruktura, tehničko uređenje graničnih linija i problema ako ih oko granica imaju, kao što su to nedavno uradili Kosovo i Makedonija.

Realno, postoji li, a ako postoji, kakve šanse ima projekat o tzv. Velikoj Albaniji?

Nikakav „projekat“ o „Velikoj Albaniji“ ne postoji. Niti ima ozbiljnijih političkih snaga među Albancima koji tome teže. To je izmišljena priča, pre svega iz kuhinja srpske propagande. Sva istraživanja pokazuju da Albanci u čitavoj regiji najviše vjeruju i teže ka evropskim integracijama. A ujedinjena Evropa isključuje takve ideje i projekte. Dakle, budućnost Balkana je u Evropi bez granica.

Valjda baš zbog toga što su Albanci najnepravednije podeljeni državnim granicama u prvoj polovini 20. veka, a te granice se sada ne mogu silom promeniti, oni danas žele ujedinjenje po projektu ujedinjene Evrope, a ne menjanjem granica Albanije prema susednim državama.

Ali, u okviru projekta ujedinjene Evrope i ujedinjenje Albanaca je neizbežan proces. Otvorene granice među državama gde žive Albanci i svaka druga otvorenost i slobodna komunikacija je ono što mi želimo.