Strah i oprez „guraju“ planinare do vrha

Opasnost od lavina i promrzlina, uvek prisutna doza straha, kao i osećaj koliko je čovek minijaturan kada je na visini od preko 5.000 metara okružen planinskim masivima, sastavni su deo planinarenja, kaže Saša Pantelić, alpinista sa dvodecenijskim iskustvom.

U karijeri dugoj 20 godina popeo se na sve vrhove cele bivše Jugoslavije, Bugarske, Češke, a najviši je Zapadni Elbrus, visok 5.642 metara na planinskom masivu Kavkaz između Kaspijzog jezera i Crnog mora.

Pošto penjanje nije takmičarski sport, nemaš protivnike, cilj je da pobediš sebe i uživaš u čarima prirode i svom dostignuću. Moj najjači utisak je kada sa takve visine vidiš u stvari koliko je čovek sitan i minijaturan u odnosu na prirodu – otkrio je Pantelić.

On naglašava da je fizička i psihološka priprema podjednako važna za uspon na vrh bilo koje visine.

Plivanje, trčanje, pešačenje – sve aerobne vežbe neizostavni su deo pripreme. Naravno, kao i vežbanje sa opremom za planinarstvo. Tu treba dodati i ishranu, koja je kao i u svakom drugom sportu jako bitna – objasnio je on.

Iako je planinarstvo timski sport, koji se prema rečima Pantelića nikada ne izvodi individualno, u ekspediciji postoji vođa puta koji je glavni i odgovorni za sve.

Njegova reč je poslednja. Koliko god čovek imao subjektivni osećaj da je spreman da izađe na vrh, ukoliko vođa puta u određenom trenutku proceni da ne može dalje, on tu staje bez pogovora – kazao je niški alpinista.

Strah pomaže da budeš oprezan

Iako je sa iskustvom doza straha sve manja, Pantelić u šaljivom tonu ističe da “samo budala ne oseća strah”.

Posebno u ekstremnom alpinizmu je uvek prisutan, ali u onoj meri da te natera da uvek budeš svestan svojih mogućnosti. Ako probiješ tu granicu, blokiraš samog sebe. Odsustvo straha zna da dovede do nesreće i smrti, jer vodi u nepromišljenosti, pa su tako neki naši alpinisti tragično završili uspone – upozorio je on.

Posebno obazriv i priseban svako mora biti nakon silaska sa vrha, jer se 70% nesreća dešava upravo po završevtka uspona.

Iako je izlazak na vrh predivan osećaj, svaki iskusniji alpinista nije spokojan dok se svi ne vrate u bazni kamp ili dođu do nekog prevoznog sredstva. Silazak zna biti mnogo opasniji, promeni se vreme. Za mene je možda najjači utisak scena izlaska sunca u toku noćnog penjanja – opisao je Pantelić.

On je dodao da postoje subjektivne i objektivne opasnosti.

Subjektivne kada čovek preceni sebe i misli da može više od svojih realnih mogućnosti, a objektvne su uglavnom vremenske, jer se vreme na planini jako brzo menja. Naravno možeš da naiđeš na promrzline i lavine, ali ako je plan uspona detaljan i ako je vođa puta dobar i iskusan sve opasnosti se svode na minimum – zaključio je on.

Naredna aktivnost Pantelića i Železničara je planirana za narednu sezonu kada će za jubilej kluba ekspedicija od 20, 30 ili 50 članova pokušati da se popne na neki vrh viši od 5.000 metara.