Muzika kao jezik koji svi razumeju – ulični svirači i pevači i ove godine hladne dane Nišlijama čine toplijim

Neki od njih počeli su kako bi zaradili džeparac, neki iz ljubavi prema muzici, a neki kako bi ljudima pokazali šta umeju. Muzički obrazovani ili samouki, oni tokom hladnih zimskih meseci i ove godine greju Nišlije svojim glasovima i notama. Uz ljude koji prodaju kokice, kuvano vino, kesten, suvenire ili igračke, ulični performeri grad čine jedinstvenim i, kako sami kažu, daju mu dušu.

“Jednooki Zoki” i “Bivša iz Niša” – neke su od autorskih pesama Mitra Zorića, koji često nastupa kod Gradske kuće i koji, kako navodi, nikad ne pravi kompromise, već izvodi ono što i sam voli da sluša.

Gruvam taj neki osećaj uživanja. Siguran sam da ljudi koji su mi ostavili pare nisu to učinili jer sam mnogo lepo svirao i pevao nego zato što sam baš uživao dok sam to radio. Da li ćeš da sviraš, delješ drvo ili praviš šećernu vunu – svejedno je dok imaš kez na licu – poručuje on.

Sa nastupima je počeo u prvom razredu srednje škole u Beogradu, u Knez Mihailovoj. Koristio je, kako ističe, prednost egocentrika i uživao u tome, a Nišlije već četiri godine uživaju u njegovim izvedbama.

Filip Stipsić završio je Muzičku akademiju u Makedoniji i poslednje tri godine u niškoj Obrenovićevoj ulici svira saksofon, a pre toga je svirao gitaru. Na ulicu je, kaže, izašao zbog ljubavi, ali i zato što mu je to vid vežbe javnog nastupa i prilika da ljudima pokaže šta ume.

Nikola Miloradović je rođeni Nišlija, ali je i on srednju školu pohađao u glavnom gradu, gde je, kako kaže, krenuo da nastupa na ulici iz ljubavi prema muzici, a nastavio kako bi živeo od toga. Kao dete je slušao rep, pa otkrio bluz i počeo da svira gitaru. Sada svira džez i kaže da ga još istražuje.

U Budvi, gde je proveo rano detinjstvo, Miloš Petrović je, kaže, dosta naučio o muzici, i to od uličnih svirača. Najpre je svirao klavir, a potom gitaru. Prvo je “rekreativno” svirao na keju, a onda su ga drugovi pozvali da nastupa sa njihovim bendom.

Podelili smo prvu zaradu i uzeli po 1.500 dinara za sat vremena. To je u to vreme za nekog ko ima 15 godina bio uspeh – navodi Miloš.

Značilo mu je što ne mora da traži novac za izlaske, odeću i obuću od staratelja i dodaje da i sada od toga može da se zaradi, ali zavisi od toga kada su legle plate i koje je doba godine.

Sa bendom Thursday Reading Club, Lazar Petrović je nastupao na gitari u Obrenovićevoj, pred Nišvil, sa japanskim gitaristom Takešijem Sudom. Imao je i humanitarne ulične nastupe sa sastavom Jam station. Učestvovao je i na Festivalu uličnih svirača u Novom Sadu.

Lep je osećaj svirati na ulici i zbog nadsviravanja, jer je ulica malo kompleksnija, nemaš ozvučenje i jak razglas, a treba da zadržiš muzičku kondiciju. Gledam kako ljudi reaguju, kako se skuplja masica koja voli tu muziku. I ja se oduševim uvek kad čujem violiniste, saksofoniste i druge, zagreje ta muzička atmosfera. Lepo je to čuti. Džez muzika je vrlo složena i specifična, traži dosta vežbanja i rada. Nemam često priliku da ga sviram, iako ga volim. Uglavnom sviram rok, bluz, pank – ističe Lazar.

---

Ulični muzičari kao ogledalo grada

“Ulice treba da uđu u klubove, ali iz klubova ne treba svašta da izađe na ulicu” – poručuje Nikola. Smatra da ulični performeri utiču na mlade i izazivaju reakcije i da su zato jako bitni.

Mi smo na neki način ogledalo sredine. Možemo i da je oplemenimo, ali ljudi to treba da prihvate. U suprotnom, samo smo lude i postajemo zabavljači, a to ne volim. Upravo su ljudi koji su svirali na ulicama među mojim prvim uzorima, tad sam prvi put uživo video instrument i hteo da otkrijem šta to oni rade, šta je to uopšte. Zato treba da se pazi šta se svira na ulicama – objašnjava Nikola.

Primećuje razliku između toga kako se u Nišu, Beogradu i Novom Sadu ljudi ophode prema umetnicima na ulici.

U Novom Sadu ljudi slušaju. Ima dana kad ne slušaju, ali umeju to. U Beogradu samo prolaze, svako negde žuri. U Nišu ima onih koji hoće da slušaju, ali ima i dosta onih koji su protiv – zaključuje on.

I Lazar veruje da je ulica odlična za muzičku edukaciju, dok Mitar Zorić ističe da ulični svirači i pevači daju svoj pečat duši grada, ali da treba razlikovati one koji to rade umetnički i one koji to rade tezgaroški.

---

Kod dece bude radoznale poglede, kod starijih sećanja na mladost

Deca koja igraju pored muzičara ili ih radoznalo posmatraju česta je slika u Obrenovićevoj, a Filip kaže da se tada najlepše oseća jer deca to rade iskreno. Kod Nišlija Nikola što voli to što su spremni da podrže umetnika makar osmehom, a Miloš se nada da je bar jednom nekog inspirisao da krene da se bavi muzikom.

Dobijao sam poklone umesto novca. Jednom su neke devojke otišle do aparata sa igračkama, izvukle jednu i poklonile mi. Jedna devojčica mi je poklonila lizalicu, jedna cvet. Lepo je i kad dođu stariji ljudi i kažu da smo ih nekim pesmama vratili u neki lep period života – priča Miloš.

Mitar voli kada se okupe ljudi i zapevaju njegove autorske pesme i priseća se svirke u Kotoru, kada je rasplakao starijeg čoveka kojeg je njegova izvedba podsetila na mladalačku ljubav.

Meni je najveći kompliment kad vidim da se klincu koji nije ni čuo možda neku kvalitetniju muziku dopadne moja izvedba. Onda osetim da možda nešto zaista radim za dobrobit društva, da će možda neke naredne generacije imati zdraviji pogled na kulturu – navodi Mitar.

Lazar voli interakciju sa drugim ljudima koju donosi ulica i kaže da on sa njima komunicira dok svira, jer muziku vidi kao jezik koji svi razumeju.

---

“Ponekad nas gledaju kao da prosimo”

Niške ulice neretko donesu i neka manje lepa iskustva. Mitar kaže da u Obrenovićevoj živi čovek kojeg šaljivo zovu Grinč jer kvari zabavu poput njega i stalno prijavljuje muzičare.

Miloš ističe da je na čudne poglede navikao, kao i na to da mu ljudi ponekad zameraju što to radi i doživljavaju to kao vid prosjačenja. Na negativne komentare nailazi i Nikola.

Dobacuju: “Šta ti to sviraš? To je američka muzika”. Često nas snimaju, gledaju u telefon i isključe se totalno, niti slušaju, niti gledaju, samo snimaju da bi to okačili i da bi neko video da su oni videli nešto što zapravo nisu ni videli ni osetili. Čula su ugušena i ljudi samo prolaze, ništa tu ne ostane – priča Nikola.

Primećuje i da džez u Nišu više nije toliko poželjan kao ranije i da nije “dobro seme za to tlo”.

---

Izdavanje dozvola sporan proces

Mitar smatra da tu oblast treba regulisati i da ne treba svakome da bude dozvoljeno da peva ili svira na ulici. Međutim, kaže da je nekada bio u komisiji Opštine Medijana koja izdaje dozvole i da je brzo otišao otuda jer nije bio zadovoljan njenim radom.

Tehnički možeš da uzmeš tri šerpe, izađeš i kažeš da si ulični muzičar. Treba dozvole da postoje, ali treba i organi koji ih izdaju da rade svoj posao. Proveo sam u komisiji možda nedelju dana i otišao jer tamo niko ne radi svoj posao – kaže on.

Filip ima dozvolu, kaže da ona košta samo 100 dinara, ali da se vadi na mesec dana i da je sam proces dug – uplati se naknada, dobije se potvrda, čeka se da dozvola stigne, pa se ide po nju.

Mitar dodaje da nekoliko sati prođe samo dok se neko raspita šta mu od papira treba i da on poziv da ode po dozvolu nije dobio već oko četiri godine.

Novinari Južnih vesti poslali su Medijani pitanja o tome kako izdavanje dozvola funkcioniše, koliko se čeka i koliko muzičara u Nišu trenutno radi sa dozvolom, ali odgovora nema.