Skriveni kutak za rokere postao popularno mesto za sve

Nišavski kej, koji je nekad bio „rezervisan“ samo za rokere, pankere i ostale „underground“ grupe, poslednjih godina se transformisao u neizostavno mesto okupljanja mladih svih muzičkih ukusa i različitih interesovanja.

Tokom letnjih večeri, pogotovo vikendom, mladi su „načičkani“ na klupama, stepenicama, samom keju i zidu u dužini većoj od pola kilometra, sve od Mosta mladosti, preko „amfija“ do „Nadežde“, piše „Balkan Youth Newsroom„.

Neki tu dolaze jer žele da u opuštenoj atmosferi provode vreme sa svojim prijateljima, neki priznaju da samo žele da tu budu viđeni, dok je velikom broju mladih ovo jedini način da sa malo novca izađu u grad i pritom se dobro zabave.

I dok je kej ranije bio opcija za izlazak samo onima koji slušaju alternativnu muziku, sada su tu ljubitelji svih muzičkih i životnih stilova, a kako misli mladi niški producent, pisac i pevač Marko Marjanović, razlog za to jeste „nedostatak novca i kriza u kojoj se zemlja i ljudi u njoj nalaze”, ali i sve veće prihvatanje različitosti.

Primetio sam da poslednjih godina to mesto ima sve više pripadnika dominantne kulture našeg grada. Nije više isključivo rezervisano za subkulture, kao što je to bilo uobičajeno. To pokazuje, verujem, da nema te vidljive netrpeljivosti, svi počinju da se prihvataju međusobno i sve više dolazi do gubitka spoljnih obeležja, pa i stavova – priča Marko.

---

Na keju nekad samo “klošari”

Onima koji su do „amfija“ ili „Nadežde“ dolazili krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih godina nisu smetali ni sneg i niske temperature.

Niški kej je bio opcija za izlaženje čak i zimi za one koji nisu imali kintu da piju pivo po kafićima ili da idu na svirke kojih je u to vreme bilo stalno – seća se Nišlijka Snežana Stojanović.

Kaže da je među većinom važilo mišljenje da se tamo okupljaju samo „klošari“, ali da “klošarima” takvo etiketiranje ne samo da nije smetalo, već su bili ponosni na različitost koju su isticali zihernadlama, bedževima, lancima, “martinkama” i “starkama”.

Uglavnom su to bila manja društva od po nekoliko ljudi koja bi se u toku večeri stopila u jednu veliku ekipu na amfiju. Mogao si i sam da izađeš u grad, jer si znao da ćeš da sretneš nekog poznatog kom bi mogao da se pridružiš. Ako nisi imao kintu, u toku večeri, kad presuše dvolitre, mogao si da uzmeš i od slučajnih prolaznika, bez problema – prepričava ona.

Onda kada su na keju izlazili uklavnom pankeri, rokeri i metalci, sve je funkcionisalo tako kao da je to mesto samo za njih i rezervisano.

Postojala su određena društvena pravila. Na keju u to vreme nisi mogao da budeš prihvaćen ako si “pozer” – priča Snežana.

Dok ona na novi trend na nišavskom keju gleda sa blagim razočaranjem, niški novinar Velibor Velja Petković koji je posećivao „gradska jezgra“ osamdesetih kaže da je uspeh što su mladi u Nišu sada “oživeli ceo grad”.

Mladi su uspeli u onome što je bio san generacija od pre 20 do 30 godina, a to je da ožive ceo grad i u večernjim satima. Imaju fantastičan kej, uređenu Tvrđavu i ceo grad je njihov, a to Niš čini istinski evropskim gradom koji živi urbano, uprkos mrtvom moru politike i ekonomije koje zapljuskuje naše živote – kaže Velibor.

I dok neki sa nostalgijom žale za kejom na kom se muzika mogla čuti samo sa gitara, ovo mesto preplavljuje omladina koja na mobilnim telefonima pušta “moderne hitove”. U svakom slučaju, neminovno je da vreme protiče svojm tokom, da stare generacije pokušavaju da sačuvaju svoj pečat, a da nove unose promene.